Konzola i sto za kartanje

Cena na upit
 
Visina: Širina: Dubina:
Materijali: puno drvo oraha, furnir od oraha, furnir od korena oraha, zelena čoja
Tehnika: rezbarija i furniranje
Period: poslednja četvrtina 19. veka
Poreklo: Austrougarska monarhija
Stil: neobarok - istoricizam
 
   Ovaj neobarokni sto zanimljiv je komad nameštaja iz više razloga. Jedan od njih je njegova dvostruka funkcija: to je konzolni sto odnosno konzola (što je poseban tip stola koji je uvek jednom svojom stranom prislonjen uza zid), pri tom gornja ploča kod ovog stola se može  rasklopiti, pri čemu se on transformiše u okrugli sto za kartanje sa površinom obloženom zelenom čojom (što je tipična osobenost različitih tipova stolova za kockanje). Drugi razlog je što je glavni dekorativni efekat na ovom stolu postignut prirodnim šarama furnira kojim je obložena njegova gornja površina, o čemu će biti više reči u daljem tekstu. Treći razlog je što je sto nedavno restauriran, na visoko profesionalan način, uz primenu tradicionalnih tehnika koje odgovaraju onima koje su se koristile u 19. veku kada je sto i nastao. Tu se pre svega misli na završnu obradu svih površina i elemenata stola politiranjem šel-lakom, što je dugotrajan i zahtevan postupak. Zahvaljujući ovakvom procesu restauracije očuvan je autentični izgled stola, tako da je pred nama komad nameštaja koji izgleda isto onako kako je izgledao pre oko sto pedeset godina kada je bio isporučen iz stolarske radionice.
   Sto ima četiri izrazito vijugavo oblikovane noge, izrađene od punog drveta oraha. Na spoju četiri noge nalazi se tokareni dekorativni element. Gornji deo stola, sa donje strane ima profilisani okvir koji se na centralnom delu stola transformiše u dve spiralno uvijene volute. Iz spoja ove dve volute, i to sa donje strane, izrastaju stabljike sa dva cveta okružena folijažnim motivima. Na taj način dobijena je rezbarena dekorativna kompozicija koja znatno doprinosi raskošnom izgledu stola.
   Ipak, najupečatljiviji dekorativni efekat postignut je na površini polukružne ploče stola, koja je obložena sa četiri segmenta furnira dobijenih od korena oraha, koji su uklopljeni tako da formiraju raskošnu, ali istovremeno i veoma skladnu, prirodnu šaru. Furnir sa najlepšim, najbogatijim i najkompleksnijim prirodnim šarama dobija se od onih segmenata debla koji su najbliži korenu stabla, što se posebno odnosi na drvo oraha. Furniranje nameštaja nikada se nije obavljalo nasumično, već je to bio složen i zahtevan proces, o čemu svedoči i ovaj sto. Veština majstora sastojala se u tome da na adekvatan način iseče segmente furnira i da ih harmonično i efektno uklopi na površinama nameštaja. Prirodne šare drveta na različitim segmentima furnira morale su se savršeno međusobno dopunjavati, dok su ujedno morale biti prilagođene i obliku površine koju su ti segmenti prekrivali. Tako je, u slučaju ovog stola, zahvaljujući furniranju drvetom od korena oraha, dobijena skladna i dekorativno upečatljiva celina.  
   Stilski, ovaj sto koji je nastao tokom poslednje četvrtine 19. veka, može se definisati kao neobarokni komad nameštaja. Međutim, neobarok druge polovine 19. veka zapravo je jedan od vidova istoricizma, odnosno težnje ka obnavljanju stilova iz prošlosti. Neobarok, u slučaju ovog stola, ustvari je jedan eklektični stil koji nastoji da evocira raskoš i impozantnost baroknog nameštaja iz 17. i s početka 18. veka, mada sam sto ne predstavlja direktnu kopiju nijednog od tipova originalnih baroknih stolova ili konzola iz barokne epohe. 
 
       ~ Istoricizam i ekleticizam druge polovine 19. veka ~
   
   Kada je u pitanju dizajn nameštaja, kao i uređenje enterijera sa svim vidovima primenjenih umetnosti koje ono podrazumeva, druga polovina 19. veka bila je period ponovnog oživljavanja različitih stilova iz prošlosti. Društvena i politička klima u Evropi u tom periodu, podsticala je nostalgična osećanja prema vremenu koje je prethodilo Francuskoj revoluciji i Napoleonovim ratovima. Aristokratija je čeznula za povratkom poretka francuskog „starog režima“ (Ancien Régime), a novonastala klasa imućne i uticajne buržoazije zahtevala je u svojim domovima jedan ekstremno luksuzni ambijent, koji bi bio pokazatelj i potvrda njihovog materijalnog statusa. Za kreiranje takvog ambijenta bili su idealni nekadašnji stilovi kraljevskih i aristokratskih rezidencija - barok i rokoko. U 19. veku, međutim, pored direktnog reprodukovanja ovih stilova, dolazi i do međusobnog kombinovanja osobenosti različitih stilova na jednom predmetu i u jednom ambijentu, kao i do izrazitog naglašavanja i preuveličavanja tih karakteristika, što za posledicu ima rađanje jednog posve novog, eklektičnog stilskog izraza, koji je već na prvi pogled prepoznatljiv kao savremena tvorevina druge polovine 19. veka. Upravo ovaj sto činio je sastavni deo zanimljivih, raskošnih i eklektičnih enterijera domova pripadnika jedne imućne građanske – buržoaske klase, koju je iznedrila ova epoha.