Porodica Kuznjecov veoma je uspešno razvijala svoj posao tokom nekoliko generacija, počevši od 1810. godine kada je Jakov Vasiljevič Kuznjecov, po zanimanju seoski kovač, otvorio prvu malu fabriku porcelana i keramike, pa sve do 1917. godine kada je u sastav kompanije „Partnerstvo za proizvodnju predmeta od porcelana i keramike M.S. Kuznjecov“ ulazilo skoro 20 fabrika, koje su velikom većinom bile nacionalizovane nakon Oktobarske revolucije. „Partnerstvo M.S. Kuznjecov,“ osnovano 1889. godine, nosilo je ime svog osnivača Matveja Kuznjecova (Matvey Kuznetsov, 1846 – 1911), koji je ujedno bio i najuspešniji čaln preduzimljive dinastije Kuznjecovih. Osnivanjem ove ogromne kompanije on je ostvario cilj svoje porodice da poseduje monopol u proizvodnji predmeta od porcelana i keramike u Carskoj Rusiji. Na prelazu iz 19. u 20. vek dve trećine predmeta od keramike i porcelana u čitavoj Rusiji bilo proizvedeno u fabrikama koje su posedovali Kuznjecovi.
Matvej Kuznjecov, najuspešniji član porodice
i vlasnik brojnih fabrika porcelana
Poslovna tatktika koja ih je dovela do ovako zavidnog uspeha bila je neumorno otvaranje novih i otkupljivanje već postojećih fabrika od svojih vlasnika. Fabrika kraj sela Dulevo, nedaleko od Moskve, otvorena je 1832, nova fabrika u Rigi, najvećem gradu Litvanije, osnovana je 1841, jedna od najistaknutijih fabrika fajansa – Oerbah u guberniji Tver otkupljena je 1870, a 1892 Matvej Kuznjecov je uspeo da otkupi i čuvenu fabriku Gardner, u okrugu Dmitrovski u Moskovskoj guberniji, koju je osnovao engleski trgovac Fransis Jakob Gardner još daleke 1766. godine kao prvu privatnu fabriku porcelana Carskoj Rusiji. Ugovorom o kupovini fabrike Gardner od Elizabete Gardner, udovice jednog od potomaka njenog osnivača, Kuznjecov je stekao pravo da nastavi da koristi prepoznatljivi žig fabrike Gardner, kao i sve njene postojeće kalupe, modele i dekorativne motive.
Ekipa rukovodilaca jedne od fabrika
u vlasništvu porodice Kuznjecov
Proizvodi nastali u fabrikama Kuznjecovih skrenuli su pažnju ruske javnosti na velikim izložbama: Politehničkoj izložbi u Moskvi 1872. i Velikoj izložbi industrije i umetnosti u Njižnji Novgorodu 1896. Kao dokaz priznavanja njihovog vrhunskog kvaliteta dozvoljeno je da oznake fabrika Kuznjecovih sadrže grb Carske Rusije, što je bila zaista izuzetna čast i posebna privilegija. Nisu izostajala ni međunarodna priznanja, na Svetskoj izložbi u Parizu 1889. i 1900. predmeti sa potpisom Kuznjecov osvojili su zlatne medalje, a usledile su i gran pri nagrade na izložbama u Remsu 1903. i Liježu 1905. Uspeh Kuznjecovih bio je krunisan 1902. dodelom zvanja „snabdevača dvora njegovog carskog visočanstva“. Sam Matvej Kuznjecov bio je nosilac Ordena svetog Stanislava, Ordena svetog Vladimira, Ordena svete Ane, i francuskog Ordena Legije časti.
Oznaka na proizvodima Kuznjecov porcelana
koja sadrži grb carske Rusije kao garant vrhunskog kvaliteta
Preduzetnički duh Matveja Kuznjecova, koji kao da je išao ispred svog vremna, ogleda se i u nameri da predmeti od porcelana i keramike proizvedeni u njegovim fabrikama, moraju naći svoj put do svakog domaćinstva u Rusiji. On nije želelo da se ograniči samo na klijentelu iz privilegovanih krugova plemića i dobrostojeće buržoazije, on je želeo da među svojim muštrijama ima i pripadnike skromnijih društvenih slojeva radnika i seljaka, čime bi u ogromnoj meri uvećao svoje tržište. Zbog toga je uveden veoma širok raspon modela i dekorativnih motiva, od raskošne ali istovremeno prefinjene dekoracije inspirisane stilom rokoko i porcelanom sa carskog dvora za klijentelu istančanog ukusa, preko preterano kitnjastih i romantičnih motiva za one pripadnike srednje klase čiji je dobar ukus često bio pod znakom pitanja, pa sve do veselih i prostodušnih motiva inspirisanih ruskom folklornom umetnošću za one koji su u svojim seoskim i radničkim sredinama bili naviknuti upravo na ovakvu dekoraciju. Krajm 19. i početkom 20. veka nastaju i linije proizvoda sa elememntima inovativnog art nuovo stila koji su bili prijemčivi za naprednu klijentelu iz intelektualnih krugova. I tako su predmeti od porcelana i keramike iz brojnih fabrika porodice Kuznjecov zaista bili prisutni u gotovo svakom domaćinstvu širom Rusije.
Roze i zelena šoljica iz naše ponude spadaju u tipične proizvode fabrika Kuznjecov s početka 20. veka. Zelena šoljica je primer modela poznatog pod nazivom "Panj i sekira", pri čeku je šoljica oblikovana poput panja a drška asocira na oblik sekire. Proizvodi ovog tipa bili su namenjeni širokoj publici - pripadnicima srednje klase, jer su bili lepi i dekorativni, ali su imali pristupačne cene.
Set Kuznjecov porcelana u nijansama zelene boje koje postepeno iz najsvetlije prelazi u najtamniju pri vrhu predmeta oslikan je šarmantnom dekoracijom, sa motivima raznog voća, kao što su kruška, šljiva i jabuka. Ovakav tip predmeta sa realistično prikazanim motivima iz prirode bio je veoma popularan u ambijentu građanskih domova krajem 19. i početkom 20. veka. Set prikazan na fotografiji je iz ponude naše antikvarnice.
Među proizvodima fabrika Kuznjecovih bili su i
luksuzni predmeti namenjeni imućnoj klijenteli
iz visokih krugova, kao što je ova šoljica potpuno
prekrivena blistavom pozlatom sa dekoracijom u
višebojnom emajlu. Dekorativne šare na ovom predmetu
inspirisane ru ruskom tradicionalnom folklornom umetnošću,
a na slične dekorativne elmente nailazimo na ruskim
ikonama s početka 20. veka, gde ovakvi motivi uokviruju
centralne scene sa prikazima svetala.
Kuznjecovi su proizvodili i veoma ekstravagantne i luksuzne
predmete poput ove vaze sa grifonima, koji su danas našli svoj put do najčuvenijih aukcijskih kuća u Evropi, gde postižu ekstremno visoke cene.
Pošto su se pozicionirali kao glavni proizvođač predmeta od keramike i porcelana u Rusiji, Kuznjecovi su proširili svoje tržište i na Centralnu Aziju, Tursku, Avganistan, Balkan pa čak i na istočnu Kinu, a za svako od ovih područja izrađivali su proizvode u odgovarajućim stilovima, maksimalno se prilagođavajući ukusu svojih mušterija.
Keramički Kuznjecov tanjir iz ponude naše antikvarnice
nastao je u fabrici lociranoj u gradu Tver, a bio je namenjen
tržištu u istočnim pokrajinama carstva.
Matvej Kuznjcov je na čelu svoje kompanije „Partnerstvo za proizvodnju predmeta od porcelana i keramike M.S. Kuznjecov“, čije se sedište nalazilo u namenski podignutoj zgradi u Moskvi, ostao do sve svoje smrti do 1911. On se pobrinuo da ogromna poslovna imperija bude pravedno raspodeljena među njegovim sinovima i kćerima, međutim nastavak procvata porodičnog posla osujetila je Oktobrsaka revolucija koje je sa sobom donela i nacionalizaciju svih privatnih preduzeća. Jedino utočište za moćnu porodicu industrijalaca Kuznjcov bila je Riga gde su i dalje posedovali svoju fabriku. To je bilo moguće zato što je Litvanija u periodu između 1918. i 1940. ostvarila samostalnost, i bila okrenuta ka zapadanoj Evropi. Sinovi i unuci Matveja Kuznjecova bili su na različitim pozicijama u fabrici u Rigi sve do 1940, kada su neki od člnova porodice uspeli da pobegnu u zapadnu Evopu, a nekima se gubi svaki trag u tom vremenu nemilosrdnih istorijskih okolnosti.